“ Пролетери свих земаља, уједините се „
Данас се обележава 1. мај – празник рада који многи повезују са роштиљем, боравком у природи и предахом од свакодневице. Ипак, да ли сте се икада запитали зашто се баш овај датум слави широм света, те како је постао симбол борбе за радничка права.
Наиме, 1. мај обележава се као међународни празник рада, у знак сећања на масовне протесте америчких радника који су 1886. године у Чикагу изашли на улице тражећи увођење осмочасовног радног времена.
После три дана протеста, 3. маја дошло је до обрачуна са полицијом када су погинула четири синдикалца. Побеснели због злочина полиције, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом, позвала је раднике да се и сами наоружају и наставе протесте.
Следећег дана, особа чији идентитет никад није утврђен (верује се да је у питању полицијски агент-провокатор) бацила је бомбу која је убила 7 и ранила велики број полицајаца. Градске и државне власти похапсиле су осам анархиста, укључујући Парсонса и Спајса, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт.
Док је Парсонова погребна поворка пролазила градом, око 250.000 људи постројило се дуж улица Чикага како би одали пошту и изразили своју солидарност са неправедно погубљеним радницима.
На Првом конгресу 2. Интернационале, одржаном 1889. године, одлучено је да 1. мај постане заједнички празник свих радника света. За раднике и синдикалисте широм планете, он представља дан солидарности и борбе за боље услове рада која се и данас води.
Обележавање 1. маја протесним скуповима и тражењем права за раднике у Србији је почело недуго пошто је овај дан проглашен Празником радника. Већ 1893. године синдикалци су почели своја окупљања на овај дан о чему сведоче и неке сачуване фотографије из овог периода.
Американци не славе 1. мај
Иронично, али земља у којој је 1. мај симболично “рођен” данас не слави овај празник. Након Октобарске револуције 1. мај је постао државни празник СССР, а потом и свих комунистичких држава.
Због ових конотација, непримерених за капиталистичку државу, за време таласа “страха од црвене аждаје”, раднички покрети САД одрекли су се 1. маја. Као Празник рада у овој држави данас се празнује први понедељак у септембру.
Ипак, свој пуни сјај Празник рада на овим просторима доживљава тек са доласком комунистичких власти када он постаје један од централних државних празника.
Одржаване су велике војне параде, прво на Теразијама, а затим на платоу испред некадашње Савезне скупштине и данашњем Булевару краља Александра. Све је протицало у знаку петокраке, српа и чекића, тробојке друга Тита и његових другова.
У том периоду Празник рада, иронично, постаје нерадни дан. Устаљују се уранци уз логорске ватре (који су у неким крајевима раније одржавани 6. маја, на Ђурђевдан), организују се одласци у природу, а 1. мај почиње да подразумева велике прославе уз пиће и много роштиља.
Хвала Вам што нас пратите!
