Српска православна црква (СПЦ) и верници данас славе Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру.
Ђурђевдан је друга највећа слава у Србији после светог Николе.
Свети Георгије се родио у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, гдје је дечак одрастао.
Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то врееме цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин.
Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти.
Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра. Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а Свети Ђорђе је посечен 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са кога копљем пробада страшну аждају, чиме је задао смртни ударац „незнабоштву“.
Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.
После Божића Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја. Већина њих односила се на здравље, плодност, млечност стоке, здравље укућана, на удају, женидбу…
Вјерује се да ће, ако је на Ђурђевдан ведро, бити плодна година, а ако на овај празник пада киша, биће суша.
Уочи Ђурђевдана плету се и венчићи од ђурђевског цвећа, ђурђевка и мљечике и њиме се ките капије и улазна врата у кући.
На Ђурђевдан народ одлази у природу, заједнички на ђурђевдански уранак. За ову прилику посебно се припремају јело и пиће. Народ се весели често и до подне.
На ђурђевданским уранцима млади се опасују врбовим прућем да буду напредни као врбе, ките здравцем да буду здрави као здравац, копривом, да коприва опече болест и селеном да им душа мирише као селен.
