Празник рада или Међународни дан радника, који се обележава 1. маја, државни је празник у више од 80 држава света.
Сваке године 1. маја широм света се обележава Међународни дан радника или Празник рада.
Тај дан обележава сећање на радничке борбе из прошлости против бројних кршења радничких права, укључујући дуге радне дане и седмице, лоше услове и дечији рад.
Крајем 19. и почетком 20. века синдикалисти, а потом социјалисти и комунисти, одабрали су 1. мај за Међународни дан радника.
Датум је био симболичан, у знак сећања на аферу Хаyмаркет која се догодила у Чикагу 1886. године.
Годинама се америчка радничка класа – често присиљена радити и до 16 сати дневно у веома тешким условима – борила за осмочасовно радно време.
У октобру 1884. године, Федерација организованих трговачких и радничких синдиката Сједињених Америчких Држава и Канаде одлучила је да ће 1. мај 1886. означити први дан када ће ступити на снагу осмочасовни радни дан.
До 3. маја штрајк је био добро координисан и углавном ненасилан, али како се ближио крај радног дана, штрајкачи у Чикагу су покушали су да се супротставе штрајколомцима (који су се супротстављали штрајку) у компанији МцЦормицк Харвестинг Машхине Компанy.
Велики полицијски контингенти штитили су штрајколомце, а полицајци су отворили ватру на штрајкаче, убивши најмање двојицу.
Док је полиција покушавала да растера демонстранте, дан касније на тргу Хаyмаркет у Чикагу, на њих је бачена бомба у којој је погинуло седам полицајаца и најмање четири цивила. Полиција је након тога ухватила и ухапсила осам анархиста, који су сви осуђени за убиство.
Суд је њих осудио седам на смрт, а једног на 15 година затвора. Четворица су обешена, један је починио самоубиство, а двојици су казне преиначене у доживотни затвор.
Многи на левици, укључујући и социјалисте и анархисте, сматрају оне који су умрли „мученицима из Хаyмаркета“.
Године 1889. Друга интернационала – међународна организација радника и социјалиста – прогласила је да ће 1. мај од тада бити Међународни дан радника. Афера Хаyмаркет постала је шири раднички покрет.
Након што је 1916. у САД-у уведен осмочасовни радни дан, подржала га је Комунистичка интернационала, међународна коалиција социјалистичких и комунистичких странака, те комунистичке и социјалистичке странке у разним државама.
Исте године, док се настављао Први светски рат, делимични штрајкови и сукоби с полицијом у САД-у и неколико европских држава били су постакнути масовним антиратним расположењем колико и борбом за радничка права.
Године 1917, кад су Сједињене Америчке Државе објавиле да улазе у рат, социјалисти и други левичари демонстрирали су против крвопролића.
Марксистичке вође широм света – међу њима Роса Луџембург и Владимир Иљич Уљанов, познатији као Лењин – сматрали су рат примером како капиталистичке и империјалистичке државе које сукобљавају чланове међународне радничке класе једне против других. Тврдили су да се радници требају ујединити и водити револуционарни рат против владајућих класа у својим државама.
Четири дана након револуције која је срушила царску власт у Русији службеним декретом уведено је осмочасовно радно време.
Зашто САД не обележава Први мај
Иако вуче порекло из борбе америчких радника, Сједињене Америчке Државе не признају 1. мај као службени празник рада, него свој Празник рада (Лабор Даy) славе првог понедељка у септембру.
Празник рада на тај датум повезана је с Пуллмановим штрајком из 1894. Био је то широко распрострањени штрајк железница и бојкот који је озбиљно пореметио железнички саобраћај на Средњем западу. Тадашњи амерички председник Гровер Цлевеланд наредио је савезним јединицама да сломе штрајк, а у насилним сукобима на улицама Чикага било је више убијених.
Усред немира – који су на крају довели до забране савезне владе – председник Цлевеланд је предложио је да се успостави државни празник у знак сећања на раднике. Најочигледнији избор био је или Празник рада, или Први мај. Међутим, социјалистичко порекло потоњег и његова повезаност с разним радничким немирима, посебно афером Хаyмаркет у Чикагу из 1886. године, учинили су Први мај неприхватљивим.
Један од њих је предложио ЦЛУ-у да се одржи прослава у част америчких радника. Дана 5. септембра 1882. године, око 10.000 радника, под покровитељством радничке организације “Книгхтс оф Лабор”, одржало је параду у Њујорку.
Није било посебног значаја за тај датум. МцГуире је рекао да је одабран зато што је пао отприлике на пола пута између Дана независности 4. јула и Дана захвалности. “Книгхтс оф Лабор” је 1884. године усвојио резолуцију да се први понедељак у септембру сматра празником рада.
Идеја се брзо проширила, а већ следеће године прославе празника рада су се одржавале у бројним државама.
Тако је одабран Празник рада, а 28. јуна 1894. године Цлевеланд је потписао закон који га је прогласио званичним савезним празником. И Канада свој Празник рада слави првог понедељка у септембру.
Државе региона 1. маја обележавају Празник рада, као једини службени празник наслеђен из времена СФРЈ-а, где је то био један од главних празника.
