( Пробој Јасеновачких логораша ) 22.4.1945 – 22.4.2026
Стварање Независне државе Хрватске
Напад на Краљевину Југославију почео је 6. априла 1941. године од стране немачке, италијанске и мађарске војске. Немачка војска је, уз свечани дочек, ушла у Загреб 10. априла. Истог дана, око 17 часова и 45 минута, Славко Кватерник је, у име Анте Павелића, прогласио оснивање Независне Државе Хрватске. Југословенска војска капитулирала је 17. априла. Захваљујући фашистичким окупаторима, Немачкој и Италији, усташе су релативно брзо успеле да организују власт.
Независна Држава Хрватска обухватала је територију данашње Хрватске (без дела Далмације, коју су усташе римским уговорима од 18. маја предали Италији), Босне и Херцеговине и област западног Срема. На тој територији живело је око 6,5 милиона становника: 3.300.000 Хрвата, око 700.000 муслимана проглашених Хрватима исламске вероисповести, 1.925.000 Срба, 40.000 Јевреја, 150.000 Немаца, 75.000 Мађара, 30.000 Словенаца, 65.000 Чеха и Словака.
Политика усташа била је стварање чистог хрватског простора на којем ће живети чиста хрватска нација, а услов за такво нешто било је истребљење Срба, Јевреја и Рома и антифашиста, без обзира на веру, расу, нацију. Злочин геноцида у Независној Држави Хрватској није дело групе људи већ државе и њеног државног апарата. Злочин је најављен, а потом и утемељен расним законима, који су донесени одмах након оснивања Независне Државе Хрватске. Ти закони су обесправили Србе, Јевреје и Роме и озаконили спровођење геноцида над „неаријевским“ народима. Доношењем законских одредаба створио се привид законитости у чишћењу „хрватских простора“ и стварању чисте хрватске државе.
Дана 15. априла 1941. године Анте Павелић је стигао у Загреб и одмах дан касније објављена је Одредба о именовању прве Хрватске државне владе, у којој се он назива „поглавником“ Независне Државе Хрватске и обавља функцију председника Владе. Дана 17. априла 1941. године објављена је Законска одредба за обрану народа и части хрватског народа, којом су уведени преки судови, а који су у кратком поступку доносили одлуке. Одредба је усташама дала неограничено право да проводе терор у име одбране Независне Државе Хрватске.
Дана 25. априла 1941. године забрањена је употреба ћириличког писма на целој територији Независне Државе Хрватске. Објављене су и следеће законске одредбе: Законска одредба о расној припадности, Законска одредба о заштити аријевске крви и части хрватског народа и Законска одредба о држављанству.
Ове одредбе представљале су увод у прогон Јевреја и Рома.
Дана 3. маја 1941. године донесена је Законска одредба о прелазу са једне вере на другу, која се односила на Србе.
У упутствима од 14. јула наведено је да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, интелигенција и богати слој трговаца, занатлија и сељака.
Почетком маја, Јевреји су се морали пријавити у посебне канцеларије и пријавити своју имовину. Добили су жути платнени знак, без којег нису смели изаћи на улицу.
Дана 4. јуна 1941. године објављена је Законска одредба о заштити народне и аријске културе хрватског народа. Јеврејима је забрањено свако учествовање у друштвеном, културном и спортском раду. Иако се правно односила на Јевреје, ова законска одредба примјењивала се и на Србе. Тиме су Јевреји и Срби, који су се бавили наведеним професијама, остали без егзистенцијалних средстава.
Дана 18. јула 1941. године донесена је Министарска наредба о називу вере којом се укида назив „српско-православна јера“, а уводи се термин „грчко-источна вера“. Срби су у службеним дописима називани „грчко-источњаци“, чиме се негира постојање српског народа у Независној Држави Хрватској.
Дана 25. новембра 1941. године донесена је Законска одредба о упућивању особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре. Одлуку о упућивању у логор, као и о времену боравка у њему, доносило је усташко редарство. Против одлуке о упућивању није било правног лиека. Време боравка регулисано је на период од најмање три месеца до највише три године. У пракси, они који би стигли у логор с пресудом од три године били су одмах убијани. Такође, већина депортованих и убијених у логору – Срби, Јевреји и Роми – није ни имала „пресуду“, већ су колективно хапшени и одвођени.
Оснивање Јасеновачких логора.
Прогони Срба, Јевреја и Рома започели су одмах након успостављања Независне Државе Хрватске. У почетку стихијски, с учвршћивањем државне власти, убијања и прогони постају систематски.
Већ у ноћи 27. на 28. април, наоружане усташе, под изговором да траже четнике, хапсе, а потом и убијају 181 српског сељака из села Гудовац код Бјеловара. Следи покољ Срба у Благају, на Кордуну, гдје је убијено око 250 Срба, затим је 11. на 12. мајa убијено 530 мештана Глине и околине.
Усташке власти затим оснивају концентрационе логоре чиме је отпочело организовано и масовно одвођење Срба, Јевреја и Рома у те новоосноване логоре. Први концентрациони логор у Независној Држави Хрватској основан је у Копривници, крајем априла 1941. године, у просторијама некадашње фабрике хемијских производа „Даница“. Након њега су основани логори у Керестинцу, логор Крушчица код Травника, Тења код Осијека, логори у Ђакову, Лоборграду…
Логори се оснивају с искључивом наменом спровођења усташког злочина геноцида. То су били логори с центром у Госпићу, гдје је у згради казнионице госпићког Окружног суда био смештен сабирни логор.
Половином маја 1941. године ту стижу прве групе логораша. Већ у јуну логор у Госпићу није могао да прими све пристигле логораше, па се на некадaшњем имању породице Максимовић, удаљеном два–три километра од Госпића, оснива „Збирни логор Госпић“, који су логораши звали „Овчара“. Из зграде казнионице и „Овчаре“ логораши су упућивани у логор Јадовно на Велебиту и логоре Слано и Метејна на острву Пагу, где су затим убијани.
Госпићка група логора (Јадовно, Слано и Метејна) постојала је до августа 1941. године. Како Италијани нису дозволили постојање логора смрти (госпићка група логора) на територији под њиховом контролом, усташе су нашле место погодно за нови логор.
Под изговором да се започињу велики мелиорациони радови на исушивању Лоњског поља, оснивају логор покрај места Јасеновац.
То је био систем логора који се простирао на укупно око 240 квадратних километара, дуж обала ријека Уне и Саве, од Босанске и Хрватске Костајнице на западу до Старе и Босанске Градишке на истоку, и од речице Струг на северу до села Драксенић и Међеђа на југу.
Заповедник логора је био: Вјекослав Лубурић Макс. У његовом одсуству логором су командовали: Ивица Матковић, фра Мирослав Филиповић Мајсторовић, Љубо Милош, Доминик Хинко Пићили, Динко Шакић, Ивица Бркљачић, Јакоб Џал, Ахмед Капетановић…
Прва група логораша стиже у Логор I – Крапје већ крајем августа 1941. године. Налазио се на терену између реке Велики Струг и села Крапје, узводно уз реку Саву, 12 км од села Јасеновац. На мочварном терену су подигнуте дрвене бараке, а цели простор је ограђен бодљикавом жицом.
Упоредо са Логором I – Крапје основан је и Логор II – Брочице. Налазио се око 2 км удаљен од села Јасеновац у смеру Новске на простору уз ријеку Велики Струг и шуми Крндија. Први логораши стигли су средином августа 1941. године из расформирани логора у Госпићу и на острву Пагу. То су били искључиво Срби и Јевреји, а касније долазе и групе Хрвата, углавном комуниста. Логораши су били смештени у три дрвене бараке распоређени по верској припадности. Бараке су биле ограђене бодљикавам жицом.
Због честих поплава Логор I – Крапје и Логор II – Брочице су расформирана средином новембра 1941. године. Већи дио логораша из ова два логора је убијен, док је мањи део, њих око 1500, одведен у новоосновани Логор III – Циглана, који је постао центар јасеновачких логора.
Ликвидације
Ликвидације у логору, било појединачне, било масовне, дешавале су се свакодневно. Појединачна убиства често су се догађала у кругу самог логора. Логораши су били убијани због кривог погледа, због тога што су се нашли на погрешном месту у погрешно време. Разлог за убиство логораша често је било и лоше расположење усташа.
До краја 1941. године, масовне ликвидације логораша вршене су у близини самог логора, на једној пољани која се налазила уз саму цесту, према селу Кошутарица. У почетку су ликвидације вршене најчешће стрељањем, а касније секиром, маљем или ножем. Када се логор проширио и на десну обале реке Саве, ликвидације су пренесене на ово подручје.
Злочине су усташе вршиле: ножевима, камама, секирама, брадвама, чекићима, дрвеним маљевима, гвозденим шипкама, мотикама, кочевима, каишима, вешањем, спаљивањем, гажењем ногама, дављењем, изгладњивањем, излагањем жеђи, излагањем високим и ниским температурама, излагањем тешким физичким радовима.
У једном периоду логора, као стратиште тј. место гдје су кремирани остаци жртава служила је зграда циглане. Логораши су овај крематоријум назвали Пићилијева пећ, по њеном творцу, Доминику Хинку Пићилију (Piccili), прератном грађевинском инжењеру, који је почетком 1942. године постао заповедник радне службе логора. Усташе су тада у самом објекту циглане, у комори која се користи за смештај и печење сирове цигле, озидале пећ, са намером да се ту решавају тела убијених логораша. Убијање и спаљивање вршило се углавном ноћу. Период када је ова пећ била у употреби је март–април 1942. године. Пећ је срушена, јер због малог капацитета усташе нису могле да се реше тела великог броја убијених.
У пролеће 1942. године, североисточни део логора ограђен је бодљикавом жицом и тако физички одвојен од остатка логора. Први затворени били су Роми, који су у великом броју доведени у Јасеновац, а после њих Срби са Козаре. Крајем новембра 1942. године у том простору остало је око 160 људи. Заповедник тог „логора“, Ивица Матковић, наредио је да им се ускрати храна. На улаз је поставио таблу на којој је писало „Пегавац“.
Након неколико дана слаби и немоћни су умрли. Неколико седмица касније у животу је остало још око четрдесетак логораша, који су, избезумљени од глади, јели месо оних који су умрли. Агонија ових људи завршена је почетком јануара 1943. године, када су пребачени скелом преко реке Саве у Градину. Ту су били затворени у једну сеоску кућу, данас познату као Вукића кућа. Врата и прозори били су заковани дебелим даскама. Истога дана, око 4 часа поподне, предвођени бившим домобранским официром Радивојем Муњином, логораши су провалили из куће и напали усташе. Борба је трајала око пет минута. Сви су убијени. Логор III C је након тога расформиран, а његов простор преоран.
Једно од места на ком су вршене ликвидације била је платформа која се издизала над реком Савом. Ту су се речни бродови и шлепови утоварали и истоварали на пристаништу, на којем је била уграђена дизалица. Ова платформа, названа Граник, крајем 1944. и почетком 1945. године усташама је служила и као место убијања. Усташе би жртву у току ноћи скинули до гола, а потом би јој руке свезали на леђима. На Гранику би жртву најчешће привезали за неки тежи предмет, па је затим ударили тврдим предметом у главу или заклали ножем. Жртва би пала равно у Саву.
Формирање логор III Циглана
На имању српске породице Бачић, које се простирало на источној страни насеља Јасеновац и левој обали Саве, на површини од 125 ха, подигнут је Логор III. Унутар овог простора доминирала је циглана, те је централни логор јасеновачког система усташких логора добио назив Логор III – Циглана. Огромна и веома вредна имовина породице Бачић је, одлуком Председништва Владе Независне Државе Хрватске 6. октобра 1941. године, предана на управу и посед Министарству унутарњих послова и Равнатељству за јавни ред и сигурност у Загребу.
Десет дана касније, 16. октобра, извршена је и званична примопредаја. У име Равнатељства за јавни ред и сигурност, имовину Прометне задруге примио је Вјекослав Лубурић Макс. Након тога су још око мјесец дана трајале припреме на претварању индустријског комплекса у логор. Ово је био највећи и најдуготрајнији логор у систему јасеновачких логора. У почетку је био ограђен са више редова бодљикаве жице. Током 1942. године сами логораши су га зазидали са три стране зидом високим 3–5 м, док је на четвртој страни постојала природна препрека – река Сава.
На самом зиду изграђено је седам стражарница, одакле је било лако контролисати цели логорски простор, те ближу и даљу околину. Све стражарнице биле су снабдевене великом количином муниције, оружја и огромним рефлекторима који су освјетљавали сваки кутак логора и његове околине.
У логор је улазила и пруга јер се са железничке станице у Јасеновцу један крак одвајао и улазио у логор. У питању је био индустријски колосјек изграђен 1899. године за потребе речног пристаништа на Сави, а касније и за потребе индустрије Прометне задруге. Многи људи су управо возом били депортовани у логор.
Логор је имао два заповедника. Заповедник логора имао је у надлежности сигурност логора. Заповедник радне службе у надлежности је имао рад у логору, исхрану и смештај логораша.
Први логораши Циглане спавали су у тзв. „тунелу“, месту гдје се сушила цигла. Они су постављали бодљикаву жицу око логора и градили три примитивне бараке, које је требало да служе за смештај логораша. Спавало се на поду. Ове бараке срушене су у фебруару 1942. године. Тада је логор посетила међународна комисија, састављена од савезника НДХ, па је постављено шест нових барака, као и логорска болница.
Усташе су желеле да представе логор као место у коме су услови боравка добри. Нове бараке биле су 24 м дуге, а 6 м широке, са дрвеним боксовима на спрат за спавање. У једном боксу спавало је шест логораша. Нужда се по ноћи вршила у великим посудама, „киблама“. Хигијенске прилике биле су очајне, па су често избијале епидемије тифуса. Тек када су и саме усташе постале жртве ове болести, почело се радити на његовом сузбијању, па је основано мало одељење за дезинфекцију. Тифус није искорењен, али су епидемије ипак биле ређе.
Прикључење Доње Градине логору Циглана
У јануару 1942. године логору је прикључено и подручје села Доња Градина. Смештено насупрот Логору III – Циглана, на десној обали реке Саве, постало је највеће јасеновачко стратиште. Територија села је са три стране окружена ријекама Уном и Савом. Једини копнени прилаз на југу, према Просари и Козари, био је чуван системом бункера и ровова. Усташе су изабрале село Доња Градина за масовне ликвидације управо због осамљености, добре природне заштићености, неприступачности. Усташе, потпомогнуте домобранима, прешле су риеку Саву.
Око две стотине становника Доње Градине, који нису успели побећи из села, одведени су у логор, а потом су их усташе неколико дана касније поново вратиле у село и тамо убиле. Већину кућа су запалиле и село потпуно уништиле. Срушена је и православна сеоска црква, Храм Вазнесења Господњег, саграђена 1894. године. Наредних дана, усташе и домобрани чинили су злочине на подручју јужно од Доње Градине.
Према домобранским извјештајима, домобранско-усташке јединице су 14. јануара на више места прешле реку Саву и, потпомогнуте јединицама из Босанске Дубице, упутилe се према српским селима јужно од Саве. На удару су се нашла села Драксенић, Демировац и Међеђа. Цивилно становништво, које није побегло, убијено је. Истог дана су запалили преко стотину кућа и отерали сву стоку из села у правцу логора.
Само у селу Драксенић, усташе и домобрани убили су 204 цивила, а од тога у православној цркви, Храму Светог апостола и јеванђелисте Марка, њих 64. Јединице 2. крајишког народноослободилачког одреда, који су по одласку усташа дошли у село, затекли су стравичан призор. Измасакрирани лешеви жена, деце и стараца лежали су на гомилама у цркви. Из разбијених глава деце цурила је сукрвица и мозак. Тела убијених су положена у једну заједничку гробницу у дворишту цркве, док су у другу положени мозгови оних којима је глава разбијена. Злочин у цркви остао је у народу познат као Крвава литургија.
Формирање логора IV Кожара и логора V Стара Градишка
Почетком 1942. године усташе су у западном делу насеља Јасеновац постојеће складиште жита и још неке објекте оградиле бодљикавом жицом и ту основале нови логор, који је назван Кожара. Ту су логораши штавили и прерађивали кожу, израђивали војничке чизме, женске торбице и ципеле, рукавице, као и разне друге кожне предмете.
У склопу Кожаре налазила се и радионица за израду четки (кефара), хемијска лабораторија и бријачница. Број логораша Кожаре кретао се између 120 и 170. Махом су то били Јевреји, који су смјештени на таван зграде Кожаре или у једној од двије настамбе које су се налазиле унутар жице. Усташама је била важна производња Кожаре, па су у њој владали мало подношљивији услови. Нису биле честе ликвидације, није се умирало од глади, али се од глади патило. Логор Кожара постојао је до 22. априла 1945. године.
Логор у Старој Градишци настао је претварањем објеката бивше казнионице у концентрациони логор. Првобитно је замишљен као место које ће служити за политичко преваспитање Хрвата. Међутим, још пре његовог службеног оснивања ту је био затворен одређен број Срба и Јевреја. Били су то бивши логораши из логора Даница код Копривнице, као и групе затвореника из загребачких затвора. Службеним укидањем Казненог завода, у фебруару 1942. године,
Стара Градишка је и службено постала логор под Заповедништвом сабирних логора у Јасеновцу.
Страдање Срба са Козаре
У односу према српском становништву власти Независне Државе Хрватске користиле су другачију методу. Током читаве 1942. године проводили су потпуно „чишћење села“. Становништво би депортовали у логор, куће пљачкали и палили. Најчешће су ова опустошена села укључена у систем јасеновачких логора. Ту су формиране економије логора, у којима је одређен број логораша радио сезонски на пољопривредним радовима. Доласком зиме они су постали непотребни, па су били убијени. Крајем маја 1942. године и сво српско становништво Босанске и Хрватске Дубице на овај начин депортовано је у логор. Уместо Срба, у ова два градића колонизовани су Хрвати, најчешће из Херцеговине, као и муслимани из оближњег села Орахове.
У овим акцијама усташа нису поштеђени ни они Срби који су у току 1941. године прекрштени у римокатоличанство. Највећа голгота српског становништва десила се у лето 1942. године. Десетог јуна 1942. године започела је операција „Западна Босна“. Око 30.000 хиљада немачких и усташко-домобранских војника покренуло је офанзиву на планину Козару, гдје се налазило око 3.500 војника 2. крајишког НОП одреда. Српско становништво поткозарских села спас је покушало наћи на овој планини.
Након што су немачко-хрватске снаге успеле затворити обруч око Козаре, у њему се нашло преко 80.000 цивила. Иако је 17. јула проглашен завршетак операција, немачко-хрватске јединице спроводе „чишћење“ терена Поткозарја, све до друге половине августа. Последице по српско становништво овог краја биле су несагледиве. Преко 68.500 становника депортовано је у јасеновачке логоре. Спровођење у логор пратило је свакодневно убијање цивила.
Мушкарци су одвојени од својих породица. Старији су одмах одведени у Доњу Градину и ту убијени, док су млађи одведени у Логор III – Циглана. По доласку у логор нове групе мушкараца, они из претходне групе били би одведени у Градину и убијени. Део мушкараца одведен је у логор Сајмиште у Земуну. Радно способни су из Земуна одведени у логоре Трећег рајха, док су они други у суровим условима возом транспортовани назад за Јасеновац.
Данима су боравили у пренатрпаним сточним вагонима без хране и воде. Дана 28. августа 1942. године композиција са 5.000 до 6.000 људи, затворених у 79 сточних вагона, ушла је у логор Циглану. Око половине људи умрла је приликом транспорта. Они преживели пребачени су преко Саве у Градину и убијени.
Са подручја Козаре, у логоре је одведено око 23.800 деце до 14 година старости. Преко 10.000 деце доспело је у Логор V – Стара Градишка, 5.650 у села Млака и Јабланац, која су служила као јасеновачке економије, 1.300 у логор Циглану, око 1.300 у логор Сајмиште, док је остатак био у разним привременим логорима на ширем логорском подручју.
У Логору Стара Градишка деца су насилно одвајана од мајки, које су биле или убијене или одведене као радна снага у Трећи рајх. Та деца су боравила на отвореном, све док није у једној згради, ограђеној бодљикавом жицом, основан дечји логор. У собама без намештаја деца су лежала на поду. Без икакве неге и помоћи, она су у великом броју умирала. Као да усташама није било довољно што су деца умирала од глади и болести, па су их и они убијали.
Један део деце угушен је отровним плином. Процјењује се да је, од око 10.000 дјеце која су прошла кроз логор у Старој Градишци, спашено 3.000–3.500. Спашавање су извели активисти хрватског Црвеног крста у склопу акције Диане Будисављевић.
Страдање Рома у логору Јасеновац
У прољеће 1942. године започео је прогон Рома. Након што су их власти пописале, започело је њихово прикупљање, а затим и транспортовање у Концентрациони логор Јасеновац. По доласку у логор, старији мушкарци, жене и деца одмах су одведени на ликвидацију у Доњу Градину, док су радно способни задржани краће време у логору, и то у посебно ограђеном простору названом III–Ц. To је била ливада у североисточном делу логора, која је у прољеће 1942. године ограђена бодљикавом жицом. Осим једне мање групе Рома, који су били распоређени у радну групу гробара у Доњој Градини, углавном су сви Роми убијени до краја јуна 1942. године. Готово ниједан Ром који је ушао у логор није преживио.
Холокауст
Политика усташа према Јеврејима у Независној Држави Хрватској потпуно је следила немачку „расну политику“ и немачко решавање „јеврејског питања“. Прва фаза била је екскомуникација, друга концентрација, а трећа екстерминација.
Законским актима донесеним 30. априла 1941. године започела је прва фаза – искључивање јеврејског становништва из јавног живота и његово економско уништавање. Према узору на Трећи рајх, донесени су расни закони чија је основа била „Zakonska odredba o rasnoj pripadnosti“. Овај закон прописивао је које су особе „аријевског“, а које „неаријевског“ поријекла.
Основано је и „Расно политичко поверенство“ које је требало да утврђује расну припадност и одлучује о случајевима у којима је могло бити недоумица. Истог дана је донесена и „Zakonska odredba o zaštiti arijske krvi i časti hrvatskog naroda“, којом је забрањено склапање бракова Јевреја и других „неаријеваца“ са особама „аријског“ порекла. „Zakonska odredba o državljanstvu“ прописала је да „неаријевци“ нису држављани Независне Државе Хрватске те самим тим немају заштиту државе.
Четвртог јуна донесена је и „Zakonska odredba o zaštiti narodne i arijske kulture hrvatskog naroda“, којом се Јеврејима забранило било какво учествовање у јавном, културном и спортском животу. Уз све наведено, Јеврејима је забрањено и посећивање кафана, кина, паркова и слично. Ограничено им је право на слободно кретање. Мера којом су се Јевреји хтели колективно понизити и дехуманизовати било је увођење ознака које су морали носити при сваком изласку изван куће.
Додељивање знакова пратило је и пописивање Јевреја, чиме се стварала основа за другу фазу њиховог уништења – концентрацију. Депортовани су у прве логоре-то су били „сабирни логори“. Након краћег задржавања у сабирним логорима, депортовани су у прве логоре смрти на територији Госпића. Преживели Јевреји из логора на територији Госпића, заједно са преживелим Србима из тог логора, били су први логораши Концентрационог логора Јасеновац у августу 1941. године. Наредних месеци у Концентрациони логор Јасеновац долазе бројни транспорти Јевреја из свих крајева Независне Државе Хрватске.
Јевреји у Концентрационом логору Јасеновац потпуно су делили судбину српских логораша. Били су присиљени да граде бараке првих јасеновачких логора , да граде насипе који су штитили логоре од поплаве и остале физички тешке радове. При раду су добијали батине, а они изнемогли су на лицу мјеста убијени. Поред исцрпљујућег, физичког рада, стање логораша додатно су погоршавали глад, жеђ и разне болести.
Жене и деца су депортовани у логоре у Лобор, Горња Ријека и Ђаково. У љето 1942. године логор Ђаково је ликвидиран, а око 3.000 жена и деце одведено је у Концентрациони логор Јасеновац и убијено.
У августу 1942. године усташке власти хапсе око 5.000 Јевреја и транспортују их, у договору с властима Трећег Рајха, у логоре смрти у Источној Европи. Наредна депортација спроведена је у априлу и мају 1943. године када је у немачке логоре смрти депортовано између 1.500 и 2.000 људи. Око 4.500 Јевреја спас је покушало наћи бегом на територију Независне државе Хрватске која је била под контролом Италије. Немачке власти и власти Независне државе Хрватске захтевале су од италијанске војне команде да им се испоруче Јевреји. али захтев је одбијен.
Под сталним притиском Рајха италијанске власти су крајем 1942. године донеле одлуку да Јевреје из њихове утицајне зоне затворе у логоре на обали Јадранског мора. У прољеће 1943. године сви Јевреји су одведени у логор Кампор на острво Раб. Након капитулације Италије у логор Кампор су долшли партизани. Велики број Јевреја се придружио партизанским јединицама док су остали пребачени на ослобођену територију.
У Концентационом логору Јасеновац мањи број јеврејских логораша дочекао је ликвидацију логора у априлу 1945. године. Пробој посљедње групе јасеновачких логораша и усташко повлачење из Јасеновца успело је да преживи 39 Јевреја од укупно 169 преживелих логораша. У Холокаусту у Независној држави Хрватској убијено је око 80 % чланова прератне јеврејске заједнице на територији коју је обухватала Хрватска и Босна и Херцеговина.
Пробој Јасеновачких логораша
Дана 21. априла 1945, у полеподневним часовима, логорашима је наређено да пређу у зграду кројачке и обућарске радионице, која се налазила у југоисточном дијелу логора. Истовремено су жене одведене према средишњем дијелу логора и убијене. Логорски писар, Мићо Анић из Осијека, предао је усташама бројно стање логораша у згради – тачно 1.073. У току ноћи бројно стање се смањило јер се, услед панике и страха, неколико логораша обесило.
Док су кроз ноћ одјекивале детонације експлозива којим су рушени логорски објекти, група од десетак логораша одвојила се у једну просторију, свесни да нешто треба предузети. Рачунајући на фактор изненађења, који ће се постићи када сви заједно кроз врата и прозоре појуре из зграде, одлучено је да се покуша извршити пробој из логора. За вођу је изабран Анте Бакотић, групник радне групе хемичара, који је дао знак за почетак устанка.
У недељу, 22. априла 1945. године, у 9.50 часова, дат је знак за устанак. Људи, наоружани циглама и даскама, навалили су на врата зграде. Кад су она попустила, из зграде је истрчало око 600 логораша, док остали нису учествовали у пробоју, због болести, немоћи и малодушности.
Стражар на вратима зграде био је прегажен. Савладани су и стражари који су били око зграде, па се борба пренела код источне капије логора. Ту су се налазили бункери, из којих су усташе митраљеском ватром и бомбама убијале логораше. Бункер поред капије успео је онеспособити Миле Ристић пушкомитраљезом отетим од усташе, чиме је омогућио логорашима да изађу изван логорских зидина.
Важно је било и то што се логораш Едо Шајер попео на стуб и пресекао телефонске жице, па усташе нису могле позвати појачање. Проласком кроз логорску капију требало се одлучити у којем смеру бјежати. Највише логораша спасло се бјежећи на исток, у правцу села Кошутарице. На том путу требало је заобићи бункере и стражу, који су чинили спољну одбрану логора. Они који су спас покушали наћи препливавањем реке Саве, били су лака мета усташама, који су на њих пуцали са обале. И сама река је била набујала и хладна, тако да су се многи утопили.
Укупно се спасло 90 логораша, који су успели живи дочекати долазак јединица Југословенске армије, које су кроз Славонију наступале у смеру запада.
Истога дана, али у вечерњим часовима, десио се и пробој из Логора IV – Кожара. Укупно 12 логораша Кожаре успело је да преживи.
Особођене логора V Стара Градишка
Логор у Старој Градишци деловао је непрекидно до јесени 1944. године, када су усташе отпочеле поступну ликвидацију логора, масовним убијањем логораша Срба на логорским економијама, преосталих Јевреја и Срба у самом логору, и пресељењем логораша у логоре у Лепоглави и Јасеновцу. У самом логору остало је око 70 логораша, неопходних за одржавање логорских постројења.
Последња етапа ликвидације логора започела је у ноћи 22/23. априла 1945. године. Логораши су на различите начине покушали да преживе те тренутке. Једни су се уз помоћ жице и везаних дека успјели пребацити преко логорског зида, тројица су се сакрила у логорски бунар, док су се преостали сакривали по објектима и таванима логора.
Дана 24. априла 1945. године око 3.15 часова, борци 25. бродске бригаде 28. славонске дивизије Југословенске армије ослободили су логор и петнаест преосталих логораша.
Истраживања у Доњој Градини
Петнаест година касније, 1961. године, СУБНОР Босанске Дубице спровео је скромно истраживање Доње Градине. Откривене су и отворене три масовне гробнице. Поред скелета, у гробницама су пронађени и лични предмети жртава, што доказује да су жртве директно доведене на стратиште, без уласка у логор.
Три године касније, 1964. године, у Доњој Градини су извршена нова истраживања. Урађено је 130 бушотина на 100 гробница, чиме се добио увид у садржај, дубину и тип гробница. Антрополошка истраживања обављена су у периоду од 22. јуна до 27. јуна 1964. године. Отваране су сонде на мјестима обиљеженим претходним бушењима. Остаци костију жртава у већини случајева су лежали у нереду, један преко другог, међусобно испреплетени, у различитим положајима и нивоима. Лежали су тако како су пали у јаму.
Социјална и етничка структура жртава могла се утврдити на основу личних и употребних предмета пронађених уз скелете у масовним гробницама. Остаци одеће, обуће, накита и осталих употребних предмета указују на то да ли су жртве биле сеоског или градског пориекла. Дана 29. и 30. јуна 1964. године урађена је експертиза костура ископаних у Градини. У отвореној сонди на већини нађених лобања видљиви су потпуни и делимични преломи.
Дванаест година касније, од 25. августа до 5. септембра 1976. године, сондажно су се бушила места за која се сумњало да су гробнице. Отворено је око 50 м² гробница, на четири места. Нађени остаци су анализирани. Утврђено је постојање различитих врста озледа. Најчешће су то улегнућа на лобањама, затиљку или на сљепоочницама. Фрактуре су откривене и на дугим костима и ребрима. На основу анализе костију, утврђено је да у тим гробницама доминирају скелетни остаци млађих особа и деце.
Године 1986. радници Спомен-подручја Јасеновац су у Доњој Градини отворили једну гробницу. Кости и делове костију запаковали су у десет лимених сандука и послали на анализу у Завод за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета Свеучилишта у Загребу. Чланови Завода који су извршили преглед и анализу костију утврдили су да се у сандуцима налазе скелетни остаци 152 особе.
На 58 прегледаних лобања са сигурношћу су утврђени трагови прелома настали као посљедица ударца тврдим предметом. Једна лобања у потпуности је сачувана, са потпуно очуваним мозгом. У ткиву мозга и у можданим коморама нађени су трагови крварења. Ово крварење вршило је притисак на мозак, што је представљало непосредан узрок смрти. Особа којој је припадала наведена лобања озледу је задобила ударцем у темени затиљни дио, и то ударцем неким тупим тврдим предметом. Према количини крварења између костију десне стране лобање и мозга, са сигурношћу се може тврдити да је та особа након озлеђивања живела још неко време, најмање 2–5 сати. У конкретном случају, радило се о жени млађе животне доби.
Изградња споменика и формирање Спомен-подручја Јасеновац
Средином педесетих година двадесетог века, општинска организација СУБНОР-а из Јасеновца обилежила је простор бившег логора. Уз помоћ дрвених табли означена су места гдје су се налазили важнији објекти. Био је то првенствено израз жеље преживелих логораша и потомака жртава, који су се на месту некадашњег логора почели спонтано окупљати.
Оснивање првог удружења које је окупљало преживјеле логораше, 1958. године у Београду, означило је почетак организоване борбе за уређење и изградњу меморијала посвећеног жртвама јасеновачких логора. То је довело до изградње споменика, 1966. године, Меморијалног музеја 1968. године, и формирања Спомен-подручја Јасеновац, који је постао центар окупљања бивших логораша.
Уређење Спомен-подручја Доња Градина
У Доњој Градини је у периоду од 1961. до 1965. године ужа зона масовних гробница уређена акцијом Републичког одбора Савеза бораца. Ниво уређења је обухватио најнужније радове на обележавању до тада откривених масовних гробница, делимичним ограђивањем комплекса те изградњом стаза унутар подручја гробница. Гробна поља су ограђена жицом, што ће у новом концепту уређења бити одбачено као неприхватљиво. Уређење Доње Градине је започело 1975. године, када је „Законом о изградњи и финансирању“ проглашена за Спомен-подручје којим је утврђена ужа зона меморијала.
Године 1979. спроведен је југословенски конкурс за архитектонско-урбанистичко решење Спомен-парка и музеја Доња Градина. Усвојено је решење академског кипара из Марибора проф. Славка Тиxеца, који је 1982/1983. године детаљно разрадио идејно скулптурно-архитектонско и просторно решење за објекте меморијала, масовне гробнице и обежавање места гдје је пристајала скела.
На основу Друштвеног договора о изградњи и управљању СП Јасеновац из 1983. године, Доња Градина је укључена у јединствено Спомен-подручје Јасеновац, чиме је регулисано јединство Спомен-подручја Доња Градина и Спомен-подручја Јасеновац. До половине септембра 1987. године, уређен је простор површине 117 хектара.
Спомен-подручје Доња Градина званично је отворено за посетиоце 22. априла 1988. године. Повод је била манифестација „Сусрет младих“, којом се сваке године обележавао пробој логораша из логора Јасеновац 22. априла 1945. године. Те године, манифестација, на којој се окупљају преживели логораши, омладина, борци и грађани из цијеле Југославије, одржана је у Доњој Градини.
Од тада је Доња Градина службено у програму обиласка Спомен-подручја Јасеновац, а стручни радници, водећи посетиоце у Градину, често су истицали да „ко није био у Градини није видео Јасеновац“.
Распадом Југославије, и Спомен-подручје Јасеновац се распало и поделило географски и административно на две самосталне институције: Спомен-подручје Јасеновац у Републици Хрватској и Спомен-подручје Доња Градина у Републици Српској, Босна и Херцеговина.
ХВАЛА ВАМ ШТО НАС ПРАТИТЕ!
