Српска православна црква и њени верници славе Ђурђевдан 6.Маја дан светог великомученика и победоносца Георгија – празник познат у народу као Ђурђевдан. Ђурђевдан је уједно крсна слава многих православних Срба , а, према народној песми био је крсна слава и Краљевића Марка.
Ђурђевдан је међу највећим пролећним празницима. Према народном, обичајном рачунању времена, Ђурђевдан је полутар године: време се рачунало од и до Ђурђевдана.
На нашим просторима веровања и обичаји везани за Ђурђевдан постојали су и пре него што је српски народ примио хришчанство. Сматра се да је празник Светог Ђорђа заменио место старословенског божанства плодности Јарила. Из тог разлога је и највећи број обичаја који се практикују за Ђурђевдан у нашој земљи јако стар и у вези је са здрављем, заштитом и подношћу.
Обичаји за Ђурђевдан су у Србији изузетно бројни и специфични и, као што је случај и са већином других празника, разликују се од краја до краја наше земље.
Уочи Ђурђевдана, домаћица у посуду пуну воде ставља разноврсно пролећно биље, а потом обавезно у то додаје: дрен, здравац, грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса. Потом се све то остави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви укућани том водом умивају: деца (како би била здрава као дрен), девојке (да би се момци грабили око њих), одрасли (да их здравље добро служи) и домаћин (како би му кућа била заштићена).
Ђурђевак, млечика и маслачак се сматрају ђурђевданским цвећем.
На дан Ђуђевдана треба у рано јутро отићи у поље и набрати ове биљке, те од њих исплести венчиће и њима закитити улазна врата и капију. Венчиће не треба скидати све до седећег Ђурђевдана. Овај обичај се практикује „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.
У неким крајевима Србије постоји обичај да се, током брања цвећа на Ђурђевдан, девојке и младићи гађају биљком која се назива прилепача и чији су истови лепљиви при врху. Прилепача се баци на симпатију, па ако се она на младића или девојку прилепи, верује се да ће се и он или она исто тако за вас “залепити”.
У поноћ, младићи скидају капије са кућа девојака које им се допадају и односе их негде даље у село, па девојчини родитељи морају у потрагу за капијом. Према веровању, када се капија скине, девојка ће се удати те године и напустити родитељски дом.
Обичај је и да се на Ђурђевдан од леске праве крстићи који се постављају на кућу и на њиву јер се верује да он има моћ да заштити од громова и злих сила.
