Данас се навршавају две деценије од смрти бившег председника Србије и СР Југославије, оснивача и првог председника Социјалистичке партије Србије, Слободана Милошевића.
Покушајући да подигне уснулу нацију, која је била укљештена између федерације и Устава из 1974., других, не тако пријатељски настројених федералних јединица, а нарочито аутономних покрајина, де факто република, у саставу СР Србије, окарактерисан је као ратни хушкач и великосрпски политичар, док је једини истински, од свих лидера, покушавао да сачува заједничку земљу.
Због несрећних ратова и заштите интереса српског народа преко Дунава и Дрине, наша земља је била демонизована од стране међународне заједнице, а да за то није била ни по чему крива, јер није радила ништа што није било људски и човечански.
Након Дејтона и стварања Републике Српске, за коју има велике заслуге, појавио се нови-стари проблем Косова и Метохије, који се актуелизовао на најгори могући начин – оружаним сукобом. Шиптарским екстремистима није било довољно што су деценијама терорисали неалбанске и лојалне албанске становнике наше јужне покрајине, него су, лобистичким средствима, призивали учешће, на спољнополитичком плану увек присутних, на њиховој страни, западних сила.
НАТО агресија је отпочела након неуспеха шиканозних преговора у Рамбујеу и трајала је читавих 78 дана, а ње није био поштеђен ни председник Милошевић, чија је резиденција у Ужичкој 15 погођена НАТО пројектилима. За све време своје владавине, Милошевић је имао посла и са прозападно оријентисаном и споља финансираном опозицијом, која је, у сумњивим околностима, успела да свргне са власти још увек легалног и легитимног председника СРЈ.
Није тако лако све резимирати једним статусом, а мишљења смо да све треба оставити неким новим, неострашћеним генерацијама и историчарима који ће, надамо се, објективно у будућности сагледавати све разлоге.
Последице онога што се дешавало после тог 5. октобра, осећамо и видимо и данас.
ХВАЛА ВАМ ШТО НАС ПРАТИТЕ!
