Мартовски погром 2004. означава етничко чишћење српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали припадници некадашње Ослободилачке војске Косова (ОВК) и албански екстремисти. Мартовском погрому су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису примерено реаговале.
Непосредан повод за спровођење погрома било је објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у већински српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.
Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.[3]
Процењује се да је више од 4000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.
Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3000 припадника УНМИК-а, 6000 припадника Косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.
Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.
Након повлачења војске и полиције Југославије са територије Косова и Метохије, неалбанско становништво је постало мета напада некадашњих припадника Ослободилачке војске Косова и криминалних група. Бројна убиства, отмице и уништавања имовине су се догодили у присуству међународних снага.
Оваква дела јавности су представљана као индивидуална и изолована дела насиља, чак и у случајевима када је убијано по десетак људи одједном, и за њих је важило изузетно поједностављено објашњење, да су последица мржње, која је остала иза Милошевићевог времена, масовних гробница и страдања Албанаца.
Нереаговање КФОР-а на насиље албанских екстремиста је уверило чак и оне Албанце који су били против насиља да међународна заједница јасно подржава идеју екстремних политичких група о Косову и Метохији без неалбанаца.
Било је доста најава и сазнања о Мартовском погрому, како за међународну заједницу, тако и за Србију, али они нису озбиљно схваћени.
Тако на пример, шест месеци пре погрома, у Приштини су се састали Вилијам Вокер, Весли Кларк, Бил Клинтон, и Ричард Холбрук, као и Бернар Кушнер. Састанак је одржан ради подршке реализације заједничког пројекта „независног Косова” и најаве почетка преговора о статусу Косова и Метохије.
Истом приликом, Холбрук и Кушнер су упозорили на одлучну борбу ОВК за независност Косова и Метохије и пренели претње ОВК о ескалацији насиља, у случају да међународна заједница настави са одлагањем одређивања коначног статуса Косова и Метохији, према жељама ОВК.
На могућност нових нереда на Косову и Метохији је указивао и пуковник Момир Стојановић, директор Војнобезбедносне агенције (ВБА) Војске Србије и Црне Горе, изјавивши да се може очекивати значајнији продор међународног радикалног исламизма и тероризма на западни Балкан, укључујући и територију СЦГ, чији је крајњи циљ стварање такозване „зелене трансверзале”.
Почетком марта 2004. године, на мосту на Ибру, који дели северни и јужни део Косовске Митровице, демонстрирало и провоцирало је више хиљада Албанаца настојећи да пробије барикаду КФОР-а и насрне на северни српски део, поводом нетачне информације да Срби „косовску струју”, преко диспечерског центра у северној Косовској Митровици, преносе у друге делове Србије.
Током првих разговора приштинске и београдске делегације о проблемима у енергетици 4. марта, у центру Приштине су одржане демонстрације као знак противљење дијалога са Београдом. Демонстрације је организовао Народни покрет Косова, творац ОВК и имале су мали број учесника. Недалеко од Липљана су убијени Мирјана Марковић и Златомир Костић, а пуцано је и на српске куће у Старом Грацку. Злочине КФОР није окарактерисао као етнички мотивисане.
У размаку од пет дана, почетком марта у Приштини је експлодирало пет бомби: испред поште, једна је пронађена испред седишта УНМИК-а, а пета је 12. марта бачена из аутомобила у покрету на кућу Ибрахима Ругове, у насељу Веланија. Албански и званичници УНМИК-а су релативизовали позадину и суштину ових напада.
Средином марта 2004. године, у већем броју градова широм Косова и Метохије су одржани протести удружења ветерана ОВК, поводом хапшења Селима Краснићија, команданта Косовског заштитног корпуса у Призрену и неколико његових официра, који су ухапшени 16. марта, на основу оптужнице међународног тужиоца за ратне злочине и организовани криминал.
На протестима се захтевало пуштање ухапшених на слободу, оштро је критикована политика УНМИК-а према ОВК и узвикивали су се захтеви да КФОР и УНМИК напусте Косово и Метохију. Тражено је да се што пре призна независност Косова и Метохије, за коју су се борили, исказујући истовремено отворену мржњу према Србији и Србима, подгревана је атмосфера, нарочито код младих, тражене су српске главе.
У селу Чаглавица је 15. марта после 19.00 часова тешко рањен Јовица Ивић, осамнаестогодишњи Србин, у кога је из возила у покрету пуцано рафалном паљбом, док је пешице ишао поред магистралног пута Приштина – Скопље. Убрзо након тога, Срби су у знак протеста блокирали пут Приштина – Скопље и Приштина – Призрен.
Блокада је трајала до поподневних часова 17. марта.
Званичан повод за насиље је било дављење тројице дечака у селу Чабра, у општини Зубин Поток. Према њиховој верзији догађаја, четворица дечака су 16. марта 2004. године бежећи од паса и деце из суседног српског села Зупче, упали у реку Ибар и тројица од њих су се удавили, а само један је успео да се домогне обале. Током ноћи су пронађена тела двојице дечака.
Међутим, случај још увек није био истражен и за оптуживање није било доказа. Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни и да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а Нериџ Синг је изјавио да су после трагедије преживели дечак био под притиском албанских медија и политичара да оптужи Србе из суседног села Зупче.
Портпарол УНМИК-а Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба и оценио да је насиље било планирано.Штавише, с обзиром да је тог дана река Ибар била са већим нивоом због пуштања бране Газиводе и случајно упадање деце у хладну воду би имало фаталне последице.
Објављивање овакве вести је претходило погрому, који су албански екстремисти, уз међународну подршку, припремали годинама раније. Доказ за то је чињеница да се насиље великом брзином проширило на целу територију Косова и Метохије, а прве су погођене српске енклаве, близу важних путева без којих нема опстанка енклава.
Највећи окршаји су се десили управо у овом месту, јер у њему живи и највећи број Срба на Косову и Метохији. Они су се концентрисали око моста на Ибру, који раздваја два дела града, због чега је мост стратешки веома битан за читав град. 16. марта 2004. године, око 16.00 часова, након што су албански електронски медији објавили саопштење о утапању тројице албанских дечака у селу Чабра, припадници УНМИК полиције су блокирали Ибарски мост, који раздваја јужни и северни део града, у намери да предупреде евентуалне сукобе.
Наредног дана, већи број Албанаца се окупио у јужном делу града.Око 11.00 часова највећи део демонстраната предвођених групом од око 200 екстремиста, наоружаних ватреним оружјем и бомбама, упутио се ка Ибарском мосту. Део демонстраната успео је да пробије барикаду и уђе у северни део града, док се остатак сукобио са припадницима УНМИК полиције и малобројним снагама КПС-а.
Истовремено, око 11.15 часова, око 150 лица српске националности се упутило ка мосту, у намери да спрече продор албанских демонстраната. Тада је започело каменовање Срба и припадника КФОР-а и УНМИК полиције из албанске стране града. Припадници УНМИК полиције употребили су сузавац, шок бомбе и гумене метке, док су припадници специјалне јединице УНМИК полиције из Пољске, око 11.30 часова покушали да блокирају прилазе главном мосту на Ибру. Први пуцњи из ватреног оружја регистровани су око 12.00 часова, из правца „Три солитера”, на Србе у северном делу града.
Истовремено, албански екстремисти су почели да бацају „молотовљеве коктеле” на возила УНМИК полиције. Око 13.00 часова, албански екстремисти су успели да, преко пешачког моста, који се налази у близини „Три солитера”, уђу у северни део града. Онда се велики део српске масе покренуо ка том мосту трудећи се да спрече даљи продор албанских екстремиста у северни део града и да направе масакр већих размера.
У исто време, албански терористи из зграда у насељу „Три солитера” су започели да бацају бомбе и отварају ватру из аутоматског оружја и снајперских пушака на припаднике међународних снага и српско становништво. Имали су подршку екстремиста који су, из правца градског парка у близини Ибарског моста, почели да пуцају на Србе у северном делу града.Том приликом убијени су Боривоје Спасојевић (рођен 1941. године) и Јана Тучев (рођена 1968. године), док је рањен Симеон Симеонов, УНМИК полицајац из Бугарске. У поподневним часовима, међународне снаге су успеле да успоставе ред у северном делу града, док су у јужном делу града веће групе Албанаца наставиле да размењују појединачну ватру са припадницима УНМИК-а и КФОР-а. Било је и појединачних пуцњева ка српском предграђу Брдо.
Демонстрације албанских екстремиста настављене су 18. марта, а група од око 1000 Албанаца, окупљена испред бивше зграде „Беобанке” је кренула ка северном делу града. Албански екстремисти су, у више наврата, покушали да запале цркву Светог Саве, у јужном делу Косовске Митровице, а око 12.30 часова, запаљени су конаци и помоћне просторије у дворишту цркве. Сама црква запаљена је око 18.00 часова.
Спорадична пуцњава настављена је и током ноћи, а приликом размене ватре са албанским терористима, припадници КФОР-а су убили албанског снајперисту. У раним јутарњим сатима 19. марта, из насеља Тамник, у јужном делу Косовске Митровице, албански терористи су гранатирали северни део града.
С обзиром да је у доба овог погрома Приштина била фактички етнички чиста, ово је само послужило да се из ње иселе малобројни преостали Срби. До доласка КФОР-а у Приштини је живело око 45.000 Срба, да би се током лета иселило готово комплетно српско становништво. До краја 1999. године је остало 900, а до 2002. године свега 225 Срба.
Албански екстремисти су запосели 17. марта 2004. године станицу УНМИК полиције у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила. Истог дана, нападнута је зграда „ЈУ програма”, у којој је живела већа група Срба. Албански екстремисти су зграду запалили, а око 30 грађана српске националности се склонило у један стан, како би се заштитили.
Након више покушаја, снаге КФОР-а су евакуисале угрожене Србе у своју базу, док су Срби запослени у администрацији УНМИК-а пребачена на подручје централне Србије. Запаљена је и црква Светог Николе, а на храм Христа Спаса је покушан напад, који је КФОР зауставио. Црква Светог Николе је обновљена тек 2009. године. После погрома из Приштине су се иселили сви Срби, а касније се вратило њих 53.
У поподневним часовима 17. марта, након што су нешто после 13.00 часова кренули из Приштине, неколико хиљада Албанаца је стигло у село Чаглавицу. На улазу у село, наишли су на кордон припадника КФОР-а. Кордон су успели да пробију, а затим су ушли у северни део Чаглавице, где су, користећи молотовљеве коктеле, запалили десетак српских кућа и више аутомобила. У нападима Албанаца, који нису престајали ни наредне ноћи, хицима из снајперског оружја са околних брда, као и од бачених бомби, рањено је неколико Срба.
Такође је запаљено неколико возила УНМИК полиције и повређено више од 10 припадника КФОР-а. Истог дана, припадници КФОР-а и УНМИК-а су евакуисали жене, децу и старце из Чаглавице у Лапље Село и Грачаницу. Око 18.00 часова, из Урошевца у Чаглавицу су стигли амерички војници, са 30 оклопних возила, чијим ангажовањем су албански нападачи потиснути ка Приштини. Већа група Албанаца окупљена на брду Ветерник, у близини Чаглавице, покушавала је 18. марта да продре до Чаглавице, али су их у томе спречили припадници КФОР-а који су стигли из НАТО базе Бонстил.
Срби чије су куће спаљене су наставили да живе у колективним центрима у Грачаници или код родбине, у околним српским селима.
Незнају се прецизни подаци о броју изгнаних Срба из својих кућа, али се говори о минимално 4.000. Током погрома погинуло је 28 људи, 35 православних манастираје уништено или скрнављено, а око 930 српских домова је спаљено и уништено. Слични подаци се помињу и у извештају УНМИК-а, односно мисије ОЕБС-а, где је наведено да је кампања етничког чишћења трајала три дана и за собом оставила 19 мртвих (8 Срба и 11 албанских нападача), 954 повређених, 4100 расељених лица, 550 кућа и 27 православних цркава и манастира је спаљено и додатно 182 куће и две цркве оштећено.
Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село и до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, је убрзо постало велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошевца, Штимља, Подујева, Гњилана (које је до 1999. године имало процентуално највише Срба), Липљана (до тада најбољи пример мултиетничке вароши), Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.
Поред напада на Србе, Албанци су нападали и снаге КФОР-а и УНМИК-а, тако да је велики број припадника ових снага теже или лакше повређено. Косовска полицијска служба се углавном држала по страни, осим у северном делу Косовске Митровице, где су већином етнички Срби. Србија је 21. марта 2004. прогласила дан жалости због жртава током немира.
