ВИДОВДАН, 28.6.2024

У Србији се Видовдан обележава као помен на страдање Срба и кнеза Лазара Хребељановића у бици против турске војске на Косову пољу 1389. године.

Посебан значај Видовдан је добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500 година од Косовског боја.

После Косовске битке тело кнеза Лазара је сахрањено у манастиру Раваници, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века пренето је у фрушкогорски манастир Врдник.

У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу косовске битке.

Видовдан или празник сећања на косовску погибију обележен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према „Прологу“ владике Николаја Велимировића, пореклом са Сицилије.

Овај светитељ хришћанство је задужио подвизма у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља хришћана.

На литургијама се помиње страдање које је оставило вечну поруку у историји, етици и традицији српског народа.

Исти датум у календару СПЦ се помиње и као празник старозаветног пророка Амоса – славе српског кнеза Лазара, који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у Цркви Самодрежи на Косову.

Према „Прологу“, СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јефрема, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је „1382. венчао кнеза Лазара за цара“.

Видовдан је велики национални празник Срба, празник којим се изражава поштовање и захвалност свима који су се борили за отаџбину.

Српска православна црква, њени верници, Срби уопште, Видовдан обележавају с посебним поштовањем, пре свега као сећање на свесну жртву кнеза Лазара, косовског мученика, и свих његових сабораца, у Боју на Косову на Видовдан 1389, против Турака.

Чињеница да се Свети мученик кнез Лазар уочи Боја на Косову 1389, определио за борбу, ма колико она деловала безизгледно, односно свесну жртву, допринела је да га Срби, и убрзо по погибији и у потоњим вековима, до наших дана, посебно поштују као вечити узор у борби за веру и отаџбину.

Имајући у виду тежину жртве како кнеза Лазара тако и свих оних који су се с њим борили против Турака, укључујући мученичко страдање, он је остао вечито надахнуће Србима у борби против свих који су им веру и слободу нарушавали или одузимали.

После Боја на Марици, покушаја отпора Турцима браће Мрњавчевић, септембра 1371, Битка на Косову  јуна 1389, била је најкрупнији отпор турској навали на Европу уопште у том веку. 

Претпоставља се да се у Боју на Косову борило 15 до 20 хиљада ратника на српској страни, против око 30.000 Турака.

Расположиви оновремени историјски извори нису довољно јасни, односно контрадикторни су. Несумњиво је међутим да је Бој на Косову био страховита борба.

О жестини боја сведочи и јединствен случај да су оба владара погинула.

Са српског становишта, имајући у виду однос снага те 1389, опште околности, чињеницу да су Срби тих деценија били једини на Југоистоку Европе који су пружали грчевит отпор Турцима, опредељење за борбу коју је предводио кнез Лазар, било је, рационално гледано, свесна жртва.

Верски и морални мотиви налагали су да се турским нападачима има пружити отпор без обзира на последице.  

Сви потоњи ослободилачки напори Срба увиек су били и у знаку Косова. Водећа одредница ослободилачке борбе током читавог 19. века била је позив на ослобођење Косова. 

Херојском победом Срба у Боју на Куманову 1912. године, над Турцима, и потом код Велеса, Косово и Стара Србија уопште, ослобођени су у склопу Првог Балканског рата.

У историји Срба Видовдан се необичном стицајем околности испоставио као важан датум у више наврата.

Тако је управо на Видовдан 1914. године, у Сарајеву, национални револуционар Гаврило Принцип извршио атентат на Франца Фердинанда, престолонаследника Аустроугарске.

Версајски мировни споразум, између земаља победница Антанте и Немачке, виновнице Првог светског рата, потписан је управо на Видовдан 1919. године.   

Две године потом, 1921. Уставотворна Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изгласала је на Видовдан први Устав заједничке државе отуда називан Видовдански.

Раније, у 19. веку, споразум између Србије и Аустроугарске, познат као Тајна конвенција, потписан је на Видовдан 1881. године. Пошто је Русија марта 1878, наметнула такозвани Санстефански мир сасвим насупрот интересима Србије, измишљајући однекуд Велику Бугарску на српским етничким просторима, Милан Обреновић, кнез потом краљ Србије, тешко разочаран, склопио је споразум са Бечом.

Претходно, на Берлинском конгресу, велике силе обориле су самовољу Русије. Не само да је Србији тада призната потпуна сувереност, него је добила и територијално проширење, у виду Ниша, Пирота, Лесковца, Врања, Топлице.

Иако непопуларан, Споразум из 1881, донео је Србији деценије мира, стабилности и економског успона.

У новијој историји, Резолуција Информбироа о стању у КПЈ, појавила се управо на Видовдан 1948.  Резолуцијом су позиване такозване здраве снаге да збаце врх југословенске партије. Јавност тадашње Југославије упозната је с њеном садржином два дана доцније.

С посебним пијететом Видовдан је на државном нивоу у Србији обежаван 1889, када је у Крушевцу, одакле је кнез Лазар кренуо у Бој на Косово 1389, поводом пет векова од битке, одржана велика манифестација. Тада је изграђен и репрезентативан споменик на централном градском тргу.

На овај дан се не игра и не пева у знак поштовања према мртвима.

ГАЗИМЕСТАН:

Газиместан је узвишење на североистоку Приштине (626 м), пет километара од града, крај магистрале за Косовску Митровицу. На њему је вођена Косовска битка 28. јуна 1389. године.

На узвисини је Споменик косовским јунацима, који је подигла Народна Република Србија 1953. године. Недалеко, километар према селу Лазареву се налази Муратово турбе (гроб убијеног султана Мурата), а на југу, на 500 м, Барјактарево турбе.

Године 1989. године  постављена је и плоча од белог мермера (где је некад и био Мраморни стуб) на којој је исписан натпис деспота Стефана Лазаревића.

 На Газиместану је, на Видовдан, 1989. године одржана прослава 600. годишњице Косовске битке којој је присуствовало око милион људи. Неки историчари и бивши југословенски политичари сматрају да је тада Слободан Милошевић у свом говору најавио распад СФР Југославије.

Комплекс Газиместана са споменицима и божурима је био под заштитом државе до 1999. године. Сада га чувају међународне снаге.

Срби се сваке године на Видовдан окупљају код Споменика косовским јунацима на Газиместану, а Српска православна црква одржи спомен.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *